INTERVJU: prof Slobodan Cvejić: „Za Ministarstvo finansija socijalno preduzetništvo je marginalna tema“ (drugi deo)

Datum: utorak mart 05, 2019 | autor: S.P.

Drugi deo intervjua sa profesorom Slobodanom Cvejićem.

Da li ste mišljenja da osim Ministrastva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja u izradi zakona treba da učestvuje i Ministarstvo finansija i ekonomije?

Svi oni su uključeni. Ja sam u radnoj grupi za donošenje zakona i moram da kažem da ta radna grupa radi otvoreno. U njoj su predstavnici raznih tela, u njoj ne postoji unisono razmišljanje. Postoje različita mišljenja i zbog toga je diskusija o ovom zakonu trajala dugo.Svi mogu da iznesu svoje mišljenje i stav, ne postoji nikakav princip demokratskog upravljanja pa da mi glasamo i izglasavamo nešto. To je više forum za razmenu mišljenja.

Ipak će Ministarstvo, koje je dobilo nadležnost za donošenje ovog zakona, na kraju taj zakon doneti i pitanje je koliko će slušati razna mišljenja ali već su stavovi Ministarstva finasija, Ministarstva privrede, Nacionalne alijanse za lokalni razvoj, Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, akademskog sektora uključena, slušana, na osnovu njih su neke stvari u zakonu menjane tako da su tu mnogi uključeni.

Problem sa Ministarstvom finasija je što je ovo za njih marginalna tema, što je njihovo razumevanje finansiranja budžeta prilično neoliberalno, a ovo se ne uklapa u takvu koncepciju u značajnoj meri. Vrlo su restriktivni oko ideje da se bilo kakva oslobađanja od PDV-a ili nešto slično ovde realizuje i vrlo često je vrlo teško dobiti bilo koga iz Ministarstva finasija da dolazi na ovakve sastanke.

Znamo da je socijalno preduzetništvo u Srbiji prilično nerazvijeno i da je to mali broj jedinica, o malom obimu društvenog proizvoda koji se tu ostvaruje govorimo, to su naša ranija istraživanja pokazivala. Sa aspekta Ministrastva rada i socijalne politike ovo uopšte nije nevažna tema. U krajnjoj liniji, kada govorimo o funkciji zapošljavanja kroz ova preduzeća, to uopšte nije beznačajno koliko god da je malo i njih to pitanje interesuje, tako da je na njima da isposluju sa Mnistarstvom finansija da bude aktivnije uključeno.

Koliko lokalne samouprave mogu da urade da se na lokalu poboljša stanje?

To je jako važno pitanje jer o tome možemo da pričamo mimo toga da li zakon postoji ili ne i konkretni primeri u nizu situacija su pokazale da lokalne samouprave mogu da budu vrlo korisne u tom pogledu.

Kao što sam rekao za centralnu vladu, mi ne moramo da govorimo o direktnim novčanim davanjima. Ima niz drugih elemenata u kojima oni mogu da pomognu i to se pokaže vrlo konstruktivno. Kao što su primeri da je Udruženje „Naša kuća“ dobilo prostor od Opštine Zvezdara da može da razvije tu delatnost kroz koju ujedno i radno angažuje svoje štićenike, odnosno osobe sa smetnjama u razvoju i pomaže starijim ljudima u lokalnoj zajednici kroz neke svoje akcije ili inicijative.

Zadruga iz Pirota „Nova perspektiva“, jedna od socijalnih zadruga koje su registrovane, dobila je od Opštine Pirot u više navrata zemljište na korišćenje. Oni su zemljoradnička zadruga i dobili su mogućnost da nabave opremu za obradu zemlje što je njima bilo veoma značajno.

To su dva socijalna preduzeća koja već  imaju dugu tradiciju, najmanje 10 godina su aktivni, još uvek postoje i oni su uzor mnogim drugima a to je jako važno za sektor. Oni su imali značajnu pomoć lokalnih samouprava. Recimo, Karitas u Šapcu koje je možda najekspanzivnije socijalno preduzeće u Srbiji, koje razvija nove socijalne usluge u manjim opštinama u okolini Šapca koje do tog momenta uopšte nisu postojale.

Zamislite da dođe neko takav i otvori dnevni centar za osobe sa smetnjama u razvoju po prvi put u Opštini Bogatić. I prvi put porodice u kojima ti ljudi žive imaju mogućnost da ih odvedu negde da oni mogu da rade nešto drugo i drugačije i organizovano, da rade u bašti, da imaju organizovane aktivnosti. Da nije bilo ove inicijative to se ne bi desilo.

Ne može sistem sam to sve da radi. Ne govorim sad ovde, ne dajem ni vrednost ni sud o sistemu socijalne zaštite u Srbiji. Naprotiv, ja mislim da je on u suštini dobar, da nije prosto dovoljno prepoznato koliko je potrebno podržati ga od strane Vlade i istog tog Ministarstva finansija kolike su potrebe.

Jedna Kanada svoju socijalnu zaštitu sprovodi tako što se u velikoj meri oslanja na socijalna preduzeća, na ovakve organizacije i udruženja građana. Prema tome, ako je Opština Šabac prepoznala da treba da pomogne da može da da određene resurse, da da poslovni prostor, da stvori opciju u kojoj može da se pojavi sa svojom uslugom, koja je tržišna, Karitas, da se omogući porodicama ili starim ljudima da mogu za malu nadoknadu da imaju pomoć u kući, da im dva puta nedeljno dolazi u kuću da ih posete, da im pomognu, to mnogo znači.

Uloga lokalne zajednice je jako velika i to je bitno. Očekujem da lokalne zajednice treba da budu važniji promoteri i podrška socijalnog preduzetništva u Srbiji nego nacionalna Vlada.

Kakvu ulogu u razvoju socijalnog preduzetništva ima privreda i oni koji su na tržištu u realnim uslovima?

Ne treba zaboraviti ni na taj detalj jer ovako kako danas funkcioniše svetska privreda Srbija je sve više deo toga. Globalna svetska privreda to je jedan ogoljeni tržišni kapitalizam sa vrlo surovom konkurencijom. Tu nema mesta za one koji su sporiji, koji kasne, koji nemaju sposobnosti, a to su naši sugrađani, to je realan deo našeg društva.

Nijedna priveda ne može da egzistira van realnog društvenog konteksta, dakle svi oni posluju i funkcionišu u okruženju u kojem ima i tog nečeg drugog, tako da kažem. Zbog toga se razvio taj koncept socijalno odgovornog poslovanja ili korporativne odgovornosti, jer su korporacije bile pod pritiskom da ono što je nus proizvod njihove surove trke ne treba da otpadne i nestane, to je nešto što mora da postoji i dalje.

Treba da imaju način na koji da pomažu razvoj zajednice, uključivanje raznih društvenih grupa i slično. To je dobar okvir kroz koji korporacije, kompanije mogu da prepoznaju socijalno preduzeće kao nosioca nekih aktivnosti koje omogućavaju takvu inkluziju. Ono što oni ne mogu da razviju kao sopstvenu funkciju mogu da pronađu kod nekog drugog. U tom slučaju njihova podrška socijalnim preduzećima jeste čin njihove socijalne ogdovornosti.

Treba striktno razlikovati socijalno preduzetništvo od socijalno odgovornog poslovanja. To što jedna firma zaposli dva radnika sa smetnjama u razvoju ili dodeli neka sredstva nekom vrtiću u selu ili pomogne da se podigne košarkaški teren u nerazvijenom delu grada nije socijalno preduzetništvo jer oni i dalje u osnovi posluju vezani za svoj profit i neka ih neka posluju, ali treba prepoznati ovakav čin, ovakvo nastojanje određenih aktera u ekonomskom sistemu. I tu je uloga korporacija velika i neki od njih prepoznaju takve mogućnosti.

Sada imate opciju da deo toga rešite zakonski jer Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom predviđa način na koji svaka firma, svako pravno lice, mora da zaposli određeni broj osoba. Ako ih ne zaposli, ovo je bitan momenat, to preduzeće može svoju funkciju da ispuni tako što će sklopiti ugovor sa firmom koja zapošljava gotovo isključivo takva lica, odnosno koja je preduzeće za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom i na taj način ispuni svoju obavezu predviđenu zakonom. Znači, ako zakon može za tu jednu specifičnu grupu da to uradi onda on može i da omogući sklapanje ugovora sa drugim socijalnim preduzećima na taj način predstavlja ispunjavanje obaveze ovih preduzeća.

Ja ne smatram da je to stvar koju treba tako striktno regulisati zakonom ali prosto treba otvoriti mogućnost da korporacije mogu otvorenije da ispunjavaju takvu svoju funkciju. Za tako nešto je korisno da imamo socijalano preduzeće kao prepoznata. I opet ne mislim da je nužo da moramo da imamo zakon da bi ona bila prepoznata. Postoje razni drugi načini kroz koje mi možemo da konstituišemo sektor socijalnog preduzetništva i da u okviru njega prepoznajemomo pravne entitete koji ovakvu funkciju imaju.

Velika je odgovornost velikih firmi, korporacija, privatnih kompanija za to kako će se razvijati društvo u celini, a ne samo privreda ili samo njihov sektor. Ovo je jedan organizovan način da se to radi. On može da obezbedi  mnogo bolje pojačan efekat nego pojedinačne akcije koje korporacije sprovode.