Pružanje usluga socijalne zaštite od strane socijalnih preduzeća je jako važan segment sistema socijalne zaštite koji može da donese mnogo koristi državi poput naše, koja je prošla period tranzicije i još uvek nije dovoljno ekonomski snažna da bi svojim ugroženim građanima obezbedila adekvatne uslove i kvalitet života. U sektoru socijalnih preduzeća u Srbiji, 35% se bavi pružanjem socijalnih usluga i zato je važno da predstavimo celokupan sistem socijalne zaštite i prikažemo rad pružalaca usluga kao i odlike svake od kategorije pružalaca. U prethodnom blogu iz serije Usluge socijalne zaštite u zajednici kada ih pružaju socijalna preduzeća, imali smo priliku da se upoznamo sa istorijatom pružanja socijalnih usluga i glavnim odlikama koje utiču na ovaj sistem, kako u legislativnom, tako i u praktičnom smislu. Nakon državnih institucija i profitnih preduzeća, red je da se pozabavimo i onim, na prvi pogled nesvakidašnjim akterima u ovom sektoru.
Neformalni pružaoci usluga poput porodica/staratelja/srodnika korisnika, javljaju se kao pružaoci iz razloga potrebe odnosno želje da se pruži podrška nekom iz okruženja ili altruističkih motivacija u slučaju volontera. Međutim, dešava se da grupe neformalnih pružalaca reše da na neki način institucionalizuju svoju podršku i da kroz registraciju udruženja ili socijalnog preduzeća, ostvare određena prava za sebe i korisnike svojih usluga. Tako je grupa roditelja i stručnjaka iz Pančeva 2006. godine osnovala Udruženje „Na pola puta“ sa ciljem da se za osobe sa intelektualnim teškoćama i njihove porodice obezbede uslovi u zajednici za što kvalitetniji život. Udruženje 2007. godine postaje prva organizacija u Srbiji koja je formirala zajednicu stanovanja uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama koje potiču iz sopstvenih porodica. Više o ovom udruženju, poteškoćama sa kojima se susreću roditelji/staratelji dece sa intelektualnim poteškoćama i ličnom iskustvu suosnivačice udruženja Bebe Popadić, možete poslušati na sledećem linku.
Civilni sektor predstavlja izuzetno kvalitetan resurs kada su socijalne usluge u pitanju s obzirom na stručnost i dostupnost savremenih edukativnih sadržaja i razmene iskustava kako sa organizacijama u regionu, tako i sa predstavnicima civilnog sektora iz Evropske unije. Civilni sektor se javlja kao nosilac inovativnih usluga i to su često usluge van onih jasno utvrđenih Zakonom o socijalnoj zaštiti, a koje neposredno osluškuju potrebe interesnih grupa. Jasno je da civilni sektor pokazuje spremnost da dosegne one vulnerabilne grupe koje drugi tržišni faktori verovatno ne bi mogli, i razvije one usluge i programe koje drugi, a naročito država, ne bi uspela ni da identifikuju ni da osmisli. To su usluge kao što je prevoz za osobe sa invaliditetom, prevodilački servis, klubovi različite tematike za osobe sa invaliditetom, dnevni centri, SOS telefon i brojne druge. Neki od najuspešniji primera pružalaca usluga socijalne zaštite iz oblasti civilnog sektora jesu Svratište za decu koje na dve lokacije u Beogradu svojim uslugama nastoji da unapredi kvaliteta života dece koja žive ili rade na ulici. Bitno je dodati da se udruženja građana često odlučuju na pokretanje odvojenih inicijativa za pružanje socijalnih usluga koje sprovode kroz projekte (poput DrumoDom-a, projekta humanitarne organizacije ADRA, koji je jedinstveni pokretni servis u regionu koji beskućnicima i drugim ljudima bez krova nad glavom u Beogradu nudi besplatno tuširanje, upotrebu toaleta, šišanje, pranje veša, ali i podršku pri dobijanju ličnih dokumenata, ostvarivanju prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, i pronalaženju trajnijeg dohodovnog i stambenog rešenja). Međutim, ove usluge su blisko vezane za rad matične organizacije i takođe se projektno finansiraju pa se ne razlikuju suštinski od usluga koje pružaju organizacije civilnog društva.
Nedostatak kod ovakvog pristupa sistemu pružanja usluga socijalne zaštite i jeste finansijska neodrživost odnosno neminovni gubitak finansijskih sredstava okončanjem projekta ili potrošnjom sredstava prikupljenih za određenu inicijativu, pa bi završetak projektna istovremeno značio i završetak pružanja usluge iako su potrebe korisnika permanentne. Model koji uspeva i ovu prepreku da prevaziđe jeste model socijalnih preduzeća koja rade za profit, ali im on nije primarni motiv rada, već taj profit služi isključivo kao obrtno sredstvo koje obezbeđuje ostvarivanje socijalne misije poslovanja. Ono što je njihova pokretačka snaga jeste pomoć pojedincima i zajednici kojoj pružaju usluge. Socijalna preduzeća najčešće iniciraju građani kako bi rešili konkretan problem u zajednici koji bi inače trebalo da bude rešen od strane tradicionalnih aktera socijalne zaštite. Vrlo često se taj problem tiče upravo pokretača tj. osnivača socijalnih preduzeća, dakle postoji i neka vrsta ličnog emotivnog interesa, ne samo materijalnog, kao što je slučaj kod komercijalnih pružalaca socijalnih usluga. Jedna od definicija socijalnih preduzeća bila bi da su to preduzeća koja identifikuju do tog trenutka zanemarivan ili nerešen društveni problem, razviju adekvatno (vrlo često i inovativno) rešenje, koje sa sobom nosi određenu dozu društvene važnosti, i realizuju ovaj poduhvat zahvaljujući sopstvenim resursima kako bi doprineli stvaranju boljih životnih uslova za pojedince u zajednici. Kao pružaoci socijalnih usluga oni svoju aktivnost usmeravaju na najugroženije članove zajednice i tu se krije njihov najveći značaj.
U poslednjih nekoliko godina, nekoliko je primera udruženja građana koji osnivaju svoja socijalna preduzeća kako bi mogli dodatno da osnaže svoje korisnike, pruže im priliku za radno angažovanje ili jednostvano obezbede stabilan izvor prihoda kako bi mogli kontinuirano da pružaju socijalne usluge. Kao primere imamo Udruženje “Naša kuća” koje su osnovali roditelji dece sa intelektualnim poteškoćama sa ciljem razvoja socijalnih usluga u zajednici. Da bi svojim korisnicima obezbedili licenciranu uslugu dnevnog centra, udruženje je registrovalo socijalno preduzeće koje se bavi izradom kartnoske ambalaže ali i keteringom. Oni prodaju svoje proizvode kompanijama i organizacijama koje su dovoljno društveno osvešćene i na taj način obezbeđuju novac za smeštaj, edukaciju i druge potrebe svojih korisnika. Ženski centar Užice pruža uslugu SOS telefona za osobe sa iskustvom nasilja u porodici.
Caritas Šabac pruža usluge pomoć u kući, usluge dnevnog boravka za osobe sa mentalnim smetnjama, kao i stanovanje uz podršku. Zahvaljujući svojoj Avliji održivog razvoja koja povezuje usluge u oblasti zaštite mentalnog zdravlja i socijalnog preduzetništva, napravili su još jedan korak ka održivosti svog sistema pružanja socijalnih usluga i podrške svojim korisnicima. Ono što Caritas Šabac izdvaja od svih ostalih socijalnih preduzeća jeste što konkurentno učestvuje na javnim pozivima za pružanjeusluga od strane lokalnih samouprava i godinama unazad dobija priliku da u različizim opštinama pruža ovu uslugu njihovim građanima. Uglavnom je većina socijalnih preduzeća ili udruženja građana koje pružaju usluge socijalne zaštite iskoristila ovu mogućnost kako bi proširila spektar dohodovnih aktivnosti, ali im pružanje usluga nije osnovna delatnost. Međutim, retko koje je imalo dovoljno kapaciteta da se upusti u komercijalnu trku. Da biste se upoznali sa tim ko su socijalna preduzeća u Srbiji, posetite jedinstvenu KoRSE Bazu socijalnih preduzeća.
Socijalna preduzeća su najčešće nezavisna od pritisaka tržišta u smislu da su prilagodljivija od preduzeća koja su orijentisana isključivo na profit, imaju inovativne i savremene ideje, tehnologije i adekvatno obučeno osoblje, a sa druge strane izuzeta su i od političkih pritisaka s obzirom na činjenicu da se samostalno finansiraju (nisu zavisna toliko od projektnog ili javnog finansiranja, već teže samostalnosti kroz profitabilnost). Izvori finansiranja socijalnih preduzeća pružalaca usluga su najčešće hibridnog tipa i ne mogu se svesti isključivo na profit, već uključuju i donacije, članarine, prodaju akcija preduzeća i sl. Naposletku, kapacitet za inovativnost, u ovom slučaju se odnosi i na inovativne proizvode/usluge, ali i na inovativnost procesa, kao i na njihovu sposobnost širenja inovacija i kombinovanje socijalnih inovacija sa biznis strategijom. S druge strane, eventualni nedostaci socijalnih preduzeća pružalaca usluga socijalne zaštite svode se na činjenice da su ona najčešće kategorisana kao mala preduzeća, lokalno su utemeljena i najčešće nisu umrežena u krovne asocijacije što ih čini nedovoljno politički zastupljenim, a njihove interese nedovoljno zastupanim prilikom donošenja odluka. Neophodno je uključiti predstavnike socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga u rad donosilaca odluka i u dogovarajuća tela radi adekvatne analize stanja sektora.
Iako nije reč o uobičajenom preduzetničkom modelu tržišta, postojanje tržišta socijalnih usluga govori u prilog činjenici da se napuštaju tradicionalni sistemi socijalne sigurnosti, a primat dobijaju novi pojmovi i pristupi socijalnom razvoju kao što je socijalno društvo i država socijalnih investicija. Tradicionalni pružaoci socijalnih usluga i socijalna preduzeća nisu konkurenti na tržištu, s obzirom na to da socijalna preduzeća zauzimaju samo određene niše, uglavnom pružajući usluge koje za cilj imaju prevenciju, nasuprot tradicionalnim ustanovama socijalnog sistema koje se ipak pretežno bave sanacijom postojećeg stanja i posledicama određenih socijalnih problema. Ovakav pristup, koji je, sa jedne strane, centralno organizovan i ustrojen, dok sa druge strane ima pojedince i raznorodna pravna lica koji svako u svom domenu pristupaju rešavanju problema, deluje kao najsveobuhvatniji pristup obezbeđivanju kvalitetnih i adekvatnih usluga socijalne zaštite. Ovakav sveobuhvatni pristup promoviše rešenje u kom svi članovi zajednice, bez obzira na njihov položaj ili sposobnosti, imaju mogućnost da ostvare puno učešće u životu zajednice kroz adekvatne mere koje preduzimaju raznorodni akteri u okviru njihovih zajednica.
Praćenje ovog dovstruko usmerenog pristupa u sektoru socijalnih usluga trebalo bi da omogući promovisanje široke mreže socijalnih usluga zasnovanih u zajednici, koje su komplementarne jedna sa drugom, da bi se obezbedio takozvani kontinuitet nege, sa ciljem socijalne inkluzije socijalno ugroženih osoba. Ključno je da pozitivne odlike socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga ne ostanu prepoznate samo od strane akademske zajednice i zainteresovanih aktera koji se bave socijalnim preduzetništvom u svom radu. Socijalna preduzeća pružaju usluge za grupe koje najčešće ostaju nevidljive za tradicionalne institucije i zbog toga predstavljaju dragocen resurs i za pojedince u društvu, ali i za kompletan sistem usluga oscijalne zaštite. Povećanje svesti o ovom načinu pružanja usluga socijalno ugroženim kategorijama, dovelo bi do brojnih praktičnih posledica – upoznavanje javnosti sa mogućnošću da socijalna preduzeća zamene tradiocionalne pružaoce socijalnih usluga, ali i povećanja potražnje ovih usluga od strane korisnika, što bi posledično uticalo i na donosioce odluka da daju adekvatne zasluge i prostor socijalnim preduzećima da nastave sa razvojom ovog izuzetno bitnog sektora. Od velike je važnosti da sve zainteresovane strane uvide benefite ovakvog vida pružanja socijalnih usluga, kako bi, sa jedne strane vršili pritisak na donosioce odluka da kroz zakone i propise potvrde status socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga, a sa druge koristili te iste usluge i pomogli održivosti kvalitetnih usluga u svojoj zajednici.
